Mirko i Milka - Bajka braće Grim

Bio čovjek, po imenu Mirko, i žena, po imenu Milka; oni se uzeli i počeli živjeti kao mladi bračni drugovi. Jednoga dana reč e Mirko: – Milka, ja idem orati, pa dok se vratim, gledaj da bude štogod pe čeno na stolu, da objedujem, i kakvo dobro piće, da ne ostanem žedan. – Hajde ti samo, dragi Mirko, hajde – odgovori Milka. – Učinit ću ti po volji. Kad dođe vrijeme ručku, uzme Milka kobasicu iz dimnjaka, stavi je na tavu, doda maslaca i pristavi da se peče. Dok se kobasica pekla i cvrčala, Milka držaše tavu za držak, razmišljaše o svemu i svačemu i najedamput se sjeti: »Dok se kobasica peče, dotle možeš u podrumu natočiti piva«, i pričvrsti ruč icu od tave, uzme vrč , siđe u podrum i stane točiti pivo. A dok točila, opet se sjeti: »Oh, pas nije svezan; mogao bi odnijeti kobasi cu iz tave! To bi bilo veselo!« U tren oka otrči iz podruma uza stube. No pseto već držaše kobasicu u ustima pa bježi s njome. Milka, ne budi lijena, trči za njim, pa u polje. Ali pas brži od nje, pa s kobasicom preko oranice. – Propalo, propalo! – uzdahne Milka. Okrene se, pa će natrag kući i, kako se umorila, iđ aše polagano, da se rashladi. Dotle pivo iz bačve teklo sve više i više, jer je Milka zaboravila zavrnuti pipu, pa kad je vrč bio pun, tako da nije više moglo u nj, poče teć i po podrumu i ne zaustavi se, dok bačva ne bi sasvim prazna. »Strahota! Šta da učinim, da Mirko ne opazi!« vikne i razmisli malo. Napokon se sjeti, da je od posljednjega proštenja ostala vreća lijepa pšeničnog brašna, gore na tavanu, i odluči poć i po brašno, da njime pospe podrum. »Da, kad č ovjek u pravo vrijeme štedi, ima štogod poslije u nevolji«, reč e samosvijesno. Popne se na tavan, skine vreć u i baci je upravo na puni vrč, tako te se prevali, i Mirkovo se piće razli po podrumu. »Sasvim u redu, gdje je jedno, neka bude i drugo,« pomisli Milka, i prospe brašno po svemu podrumu. Kad je svoj posao obavila, obradova se i reče: – Kako li je ovdje sada č isto i uredno! Oko podne stigne Mirko kući i zapita: – Dakle, što si mi zgotovila? – Ah, dragi Mirko – odvrati žena – htjela sam ti ispeći kobasicu; ali dok sam točila pivo, zgrabio ju je pas iz tave, i dok sam trčala za psom, iscurilo je pivo, pa kad sam htjela pivo brašnom isušiti, prevrnula sam još i vrč; nemoj se uznemirivati, podrum je opet posve suh. – Milka, Milka, to nisi trebala učiniti! – jadni će Mirko. – Pustila si, da ti pas uzme kobasicu, da ti pivo iscuri iz bačve i napokon si prosula naše fino brašno! – Da, dragi Mirko – ispričavala se Milka – nisam znala, a ti mi nisi ništa rekao. »Ako ti je žena takva, onda moraš biti na oprezu«, pomisli Mirko. Međuto je skupio lijepu svoticu talira i promijenio je u zlato. – Vidiš li ovdje lijepih žutaca; stavit ću ih u lonac i zakopati u staji ispod jasala; ali da nikako u to ne diraš, jer će inač e biti zlo. – Ne, Mirko – odgovori žena. – Zaista neću dirati. Kad Mirko ode, dođu torbari s glinenim zdjelicama i loncima u selo i zapitaju mladu ženu, ne bi li što kupila. – Ah, dragi ljudi – odgovori Milka – nemam novaca, pa ne mogu ništa kupiti; ali ako vam vrijede dukati, kupit ću. – Dukati, zašto ne bi vrijedili? Dajte da ih vidimo! – Idite u staju i kopajte ispod jasala, naći ćete ih; ja ne smijem onamo. Obješenjaci pođu onamo, stanu kopati i nađu pusto zlato; pokupe ga, pobjegnu i ostave zdjelice i lonce u kući. Milka mišljaše da bi joj i novo suđe trebalo; a budući da je u kuhinji imala suđa napretek, izbije svim loncima dno i natakne ih na koce oko kuće kao ures. Kad se Mirko vrati kući i vidi taj novi nakit, zapita ženu: – Milka, šta si to načinila? – Kupila sam za one dukate ispod jasala; sama nisam bila tamo; torbari su morali sami kopati. – Jao, ženo, šta učini! – prepade se Mirko. – Nisu to bili obični žutaci, već čisto zlato: č itavo naše imanje! To nisi smjela učiniti! – Da, dragi Mirko – pomirljivo će žena.« – Nisam znala, trebalo je da mi prije kažeš. Milka načas zašuti razmišljajući, pa ć e napokon: – Slušaj, Mirko, zlato ćemo opet dobiti; hajdemo za lupežima. – Hajde da pokušamo – pristane Mirko. – Samo ponesi sa sobom maslaca i sira, da putem imamo šta jesti. – Da, Mirko, ponijet ću. Zapute se njih dvoje, pa kako Mirko bijaše bolji pješak, Milka iđaše za njim. „Bolje za mene“, pomisli Milka; „kad se budemo vraćali, bit će mi krać i put.“ Idući tako, stignu do nekoga brda, gdje je s obje strane puta bio dubok kolosijek. – Evo, kako ljudi kidaju, razdiru i gnječe jadnu zemlju! Nigda se više oporaviti neć e – sažalno reče Milka, pa od sućuti uzme svoj maslac i namaže kolosijeke zdesna i slijeva, da ih točkovi ne bi tištali; i kad se pri tom sagnu, otkotrlja joj se jedan sirac iz torbe nizbrdo. Nato ć e Milka: – Jedamput sam već prošla ovim putom uzbrdo, neću da njime opet prođem nizbrdo; neka drugi otrč i po nj. Uzme drugi sirac i zakotrlja ga nizbrdo. No kad se sirci nisu vraćali, pusti Milka i treći sirac nizbrdo i pomisli: »Možda čekaju društvo, jer im se ne da samima ići.« Kad se nijedan sirac više nije vratio, Milka reče: – Ne znam, šta to znači! Možda treći nije našao puta te zalutao; poslat ću još samo četvrti, da ih pozove. Kad je č etvrti učinio isto što i treći, razljuti se Milka te baci još i peti, pa i šesti nizbrdo – i to bijahu posljednji. Još neko vrijeme čekaše i prisluškivaše hoće li doći, no kad ih nikako ne bi, ljutito će: »Bilo bi vas dobro po smrt poslati, jer se ne vraćate; mislite li, da ću vas još dulje čekati? Idem svojim putem, a vi možete trčati za mnom, u vas su mlađe noge nego u mene.« Milka pođe dalje i stigne Mirka, koji je čekaše, da pregrize koji zalogaj. Muž joj reče: – Daj mi štogod da zagrizem. Kad mu žena dade suha kruha, zapita muž: – A gdje je maslac i sir? – Ah, dragi Mirko – odgovori ona, – maslacem sam namazala kolosijeke, a sirci će naskoro doć i; jedan mi je naime pobjegao, a zatim sam druge poslala, da ga zovnu. – Nije trebalo da to učiniš, Milka – prigovori Mirko. – Maslacem da namažeš put, a sirce da zakotrljaš nizbrdo! – Da, dragi Mirko, trebalo je da mi to kažeš prije. Jedući tako suhi kruh, zapita Mirko: – Jesi li zaključala vrata, kad si odlazila od kuće? – Ne, dragi Mirko; trebalo je da mi rekneš. – Idi, dakle, prvo kući i zaključaj vrata, prije nego što pođ emo dalje, i donesi štogod drugo za jelo; ja ću te ovdje č ekati. Milka pođe kući i pomisli: »Mirko bi štogod drugo; maslac i sir mu ne prijaju; uzet ću sa sobom pun rubac suhih krušaka i vrč octa za piće.« Došavši kući, Milka zakračuna nutarnja vrata, dok kućna istavi i ponese sa sobom, uvjerena da je kuća sigurna ako su kućna vrata na sigurnome mjestu ; nije se žurila za Mirkom, misleć i da će joj muž to bolje počinuti; kad ga stiže, reče mu: – Evo ti, dragi Mirko, kućna vrata; možeš i sam kuću čuvati. – Oh, Bože! – uzdahne – što li ja imam pametnu ženu! Istavi ku ćna vrata, da svatko može unutra, a nutarnja zakračuna. Sad je prekasno, da opet ideš kući; no kad si ih već amo donijela, treba da ih i dalje nosiš. – Vrata ću nositi, dragi Mirko – odvrati Milka – ali suhe kruške i vrč s octom bit će mi preteško nositi; objesit ć u ih na vrata, neka ih ona nose. Zatim zađ oše u šumu, da potraže lupeže, ali ih ne nađoše. Kako se već smrklo, popnu se na drvo, da noće. Jedva se smjestiše, kadli naiđu neki probisvijeti, koji odnose ono, što neć e s njima, i koji nešto nalaze prije, nego št o se izgubi. Lupeži se zaustave upravo pod drvetom, na kojem sjeđaše Mirko sa ženom, nalože vatru i stanu dijeliti plijen. Mirko siđe s druge strane, nakupi kamenja i opet se popne na drvo, da odozgor poubija lupeže. No kamenje ne pogodi cilja. Nato će jedan od lupeža: – Doskora će jutro, vjetar već trese šišarice. Milka još jednako držala vrata na ramenu, pa ka ko je žestoko tiskahu, pomisli da su kruške krive i prišapne mužu: – Ah, dragi Mirko, bacit ću kruške. – Ne, Milka – usprotivi se Mirko – mogle bi nas odati. – Ah, dragi Mirko, moram, suviše me pritištu. – Pa de, dođ avola! Nato kruške počnu propadati kroz granje, pa lupeži pomisliše, to ptice izbacuju svoju neč ist. Nakon nekoga vremena opet će Milka, koju su vrata sveudilj pritiskala: – Ah, dragi Mirko, izlit ću ocat. – Ne, Milka, nemoj to činiti; moglo bi nas odati. – Ah, dragi Mirko, moram, suviše me pritište. – Pa de, dođ avola. Nato Milka izlije ocat, te je poškropio lupeže. – Eto, već i rosa pada! – oglase se lupeži. Napokon pomisli Milka: »Da me to ipak vrata tako ne pritištu?« pa će svome mužu: – Ah, dragi Mirko, bacit ću vrata. – Ne, Milka, odat će nas. – Ah, dragi Mirko, moram, jako me pritištu. – Ne, Milka, drži ih čvrsto! – Ah, dragi Mirko, pustiti ću ih. – Ej! – promrsi Mirko ljutito – pusti ih pusti, dođavola! Nato se vrata strovale uz silan gromot, a lupeži vrisnu: – Evo đavla s drveta! – te pobjegnu i ostave čitavo blago. Kad njih dvoje rano ujutro siđu s drveta, nađu sve svoje zlato i odu kuć i. Došavši kući, reče Mirko ženi: – Milka, sad treba da budeš marljiva, treba da radiš. – Da, dragi Mirko, nastojat ć u; idem u polje žeti. Kad je stigla u polje, stane sama sa sobom razgovarati: – Hoću li najprije jesti, pa onda žeti, ili ću prvo spavati, pa onda žeti? Ah, prvo ću jesti. Kad se Milka najela, zadrijema, no ipak po čne žeti i, napola u snu, izreže pritom svoju odjeć u: pregaču, suknju i košulju. Kad se nakon duga sna probudi, bijaše malone gola. »Jesam li ja ili nisam?« progovori Milka, sva bunovna. »Ah ne, to nisam ja.« Međutim se sunoća, i Milka se požuri u selo; pokuca na prozor svoga muža i vikne: – Mirko! – Šta je? – Htjela bih znati, da li je Milka unutri. – Jest, jest! – odvrati Mirko. – Bit će da je unutri, spava. – Dobro, onda sam već zacijelo kod kuće! – vikne i otrči. Uto naiđe na lupeže, koji htjedoše krasti; pristupi k njima pa im re če: – Pomoći ću vam krasti. Lupeži mišljahu da žena pozna prilike mj esta, te pristanu. Nato Milka iziđe pred kuću i stane vikati: – Ljudi, imate li štogod? Mi bismo krali. »To ć e biti veselo!« pomisliše lupeži te se htjedoše lišiti Milke. – Pred selom je župnikovo repište – prišapnuše joj lupeži. – Idi tamo, pa nam na čupaj repe. Milka otiđe u polje i stane čupati, pa kako bijaše lijena nije se htjela uspraviti. Uto prođe neki čovjek, opazi je i pomisli, to bi mogao biti đavo, koji ruje po repištu; otr či u selo k župniku te mu javi: – Gospodine župniče, u vašem je repištu đavao i č upa repu. – Oh, Bože! – oprezno ć e župnik. – Ja hramljem na jednu nogu; ne mogu oti ći da ga potjeram. – Ja ć u vas pridržavati – ponudi se čovjek, i putem pridržavaše župnika. A kad stigoše u polje, uspravi se Milka, da se malko protegne. – Eno vraga! – vikne župnik i njih dvojica stanu bježati; župnik od straha tr čaše bolje svojom hromom nogom, nego što je č ovjek, koji ga pridržavaše, grabio svojim zdravim nogama.

Facebook

Whatsapp

Messenger Telegram

Učite jezike. Dvaput dodirnite reč.Učite jezike u kontekstu uz Childstories.org i Deepl.com.

Informacije za naučnu analizu