Čudesni svirač -

Jednom davno živeo je jedan čudesni svirač koji je išao sam kroz šumu i razmišljao o svemu i svačemu, a kad mu nije preostalo ništa za razmišljanje i postalo mu je dosadno, pomislio je da bi mu dobro došlo da ima nekog drugara, pratioca koji bi ga slušao. Skinuo je violinu s leđa i zasvirao toliko glasno da se pesma čula kroz celu šumu.

Nije prošlo dugo kroz gustiš došeće jedan vuk, ali do njega mu nije stalo.

„“Ah, eto nekog vuka! Do njega mi nije stalo“, reče svirač.“

Ali vuk mu se svejedno približio i pohvalio njegovo sviranje. Kaže da bi i on voleo tako lepo da svira i pita ga da li može da ga nauči. Svirač mu kaže da može, ali da mora uraditi sve što mu svirač kaže, na šta vuk pristaje.

„O sviraču“, na to će vuk, „slušaću te kao đak učitelja.“

Svirač ga pozove da ga sledi, a kad su zajedno prošli deo puta, naišli su na stari hrast koji je bio šupalj iznutra i po srediti rascepljen. Svirač kaže vuku da ako želi lepo svirati kao on mora da stavi svoje šape u deo koji je rascepljen. Vuk ga posluša, a svirač brzo uzme kamen i toliko jako udari po drvetu da su vuku obe šape ostale zarobljene u drvetu. Svirač mu govori da mora ovde da ostane dok se on ne vrati i on krene dalje.

Posle nekog vremena on opet pomisli kako mu je dosadno i da bi voleo da ima drugara koji bi ga slušao.

„Dosadno mi je ovde u šumi, nego, da pronađem nekog novog drugara, pa uze violinu i zasvira kroz šumu.“

Nije prošlo dugo vremena, a kroz granje i drveće se došulja jedna lisica. Svirač ju primeti, ali nema želje ni za lisicom.

„Ah, eto neke lisice!“ reče svirač, „do nje mi nije stalo.“

Lisica mu priđe i kaže da i ona želi tako lepo da svira i upita ga da li može da ju nauči. On joj kaže da ako bude poslušala sve što mu on kaže, začas će svirati tako lepo kao on. Lisica pristaje.

„O sviraču“, na to će lisica, „slušaću te kao đak učitelja.“

Svirač ju poziva da ga sledi i kad su prešli deo puta, došli su do pešačke staze sa visokim grmljem s obe strane. Tamo je svirač zastao i sa jedne strane uhvati jedno leskovo drvo i povije mu vrh pod jedno stopalo, a zatim se ponovo sagne i pod vrh drugog stopala stavi drugo tanko leskovo drvo. Kaže lisici ako želi da nauči svirati mora da mu pruži levu prednju šapu. Lisica ga je poslušala i svirač joj priveže levo leskovo drvo za šapu. Traži je i desnu šapu, a kad mu lisica pruži, on zaveže i drugu šapu za desno leskovo drvo. Kad se uverio da je sve dobro zavezao i da su čvorovi čvrsti, on pusti leske koje se povuku, odskoče i povuku lisicu sa sobom. Tako je lisica ostala visiti u vazduhu zavezana za leske. Svirač joj kaže da ga čeka ovde i krenuo svojim putem.

Opet je rekao u sebi da mu vreme u šumi jako sporo prolazi, da mu je dosadno i da bi bilo najbolje kad bi si doveo drugog pratioca da bi imao s kim da priča. Tada projuri mali zec, ali svirač ne želi ni njega.

„Ah, evo dolazi neki zec!“ reče svirač, „njega nisam želeo.“

I zec pohvali sviračeve pesme i želi da nauči tako lepo da svira. Svirač mu kaže da može, ali da mora da uradi sve šta mu on kaže, a zec pristane.

„O sviraču“, odvrati zečić, „slušaću te kao đak učitelja.“

Išli su delom puta dok nisu stigli do otvorenog prostora u šumi, na kojem je raslo drvo jedne jasike. Svirač je privezao zečiću jedan konopac oko vrata i naložio da trči dvadeset puta oko drveta, a zečić ga posluša. Kad je dvadeseti put trčao oko drveta, zecu se omotao konopac oko vrata i zarobio ga za drvo. Zec je pokušao da se oslobodi, ali što je više vukao i otimao se, to mu se konopac više urezivao u meki vrat. Svirač mu kaže da ga pričeka ovde dok se ne radi i nastavi dalje.

U međuvremenu je vuk gurao, vukao i grizao onaj kamen. Toliko je dugo to radio da se najzad oslobodio. Pun besa požurio je za sviračem jer je želeo da ga raskida na komade. Kad ga je lisica videla kako trči, počela je da jadikuje i kuka i svom snagom pozvala vuka da ju dođe osloboditi.

„Brate, brate mili, hodi u pomoć, svirač me je prevario!“

Vuk savije stabla, pregrize konopce i oslobodi lisicu. Sada i ona besna, pridružuje se vuku u potrazi za sviračem da mu se osvete. Putem su naišli na zavezanog zeca koga su isto tako oslobodili, a koji im se pridružio u lovu na zajedničkog neprijatelja.

Svirač je još jednom zasvirao u svoju violinu da bi našao drugara s kojim će moći da priča i ovog puta mu se učinilo da je imao sreće. Zvuk njegove violine je došao do ušiju jednog siromašnog drvoseče koji je istog časa prestao sa svojim poslom i pojurio da vidi odakle dolazi muzika.

„Najzad, ipak dolazi pravi drugar“, reče svirač, „jer ja sam tražio čoveka, a ne divlje životinje“ . I počeo je da svira tako lepo da je jadni drvoseča stajao kao očaran dok mu je srce od radosti skakalo. Dok je tako stajao, pojave se vuk, lisica i zec i on vidi da oni imaju neke zle namere. Kad su životinje krenule na svirača, on digne svoju blistavu sekiru i stane ispred njega da ga odbrani.

„Neka se pričuva onaj ko bi hteo da nasrne na njega, taj će sa mnom imati posla.“

Tada su zveri preplašene pobegle nazad u šumu. Svirač je, međutim, odsvirao još jednu pesmu drvoseči iz zahvalnosti, a zatim je nastavio dalje.

Izvor: Lektire.rs

Facebook

Whatsapp

Messenger Telegram